Часопис за филологију, философију, науку и умјетност Српски преглед, чији први број предајемо суду јавности, гласило је Центра за српске студије, удружења основаног у Бањалуци крајем 2016. године. У регистру предвиђених дјелатности Центра часопису припада посебно мјесто. Зато првим бројем Српског прегледа оглашавамо почетак рада Центра за српске студије. Поред публиковања сопственог гласила, Центар ће – према потребама, поводима и могућностима – организовати трибине, предавања и разговоре на друштвено занимљиве и научно релевантне теме.
Часопис за књижевност, науку и друштвени живот под називом Српски преглед, чији је главни уредник био знаменити српски књижевни критичар Љубомир Недић, излазио је, једно кратко вријеме, далеке 1895. године. Од 15. јануара до 15. априла 1895. године објављено је укупно девет бројева Недићевог периодика. Упркос кратком вијеку, Српски преглед је у историји српске књижевне периодике оцијењен као драгоцјено гласило, као својеврсна најава и претходница знаменитог Српског књижевног гласника (1901).
Ми смо се за овај назив часописа опредијелили из два разлога: због истицања националног карактера и обухватности коју подразумијева ријеч преглед. Као вид симболичке споне, први број Српског прегледа визуелно смо обогатили насловним страницама Недићевог часописа. Тим гестом најављујемо да ће сваки наредни број бити опремљен ликовним и графичким детаљима из богате ризнице српске књижевне периодике.
Уређивачку платформу Српског прегледа није могућно ни представити ни најавити на овом мјесту. Његов поетички лик ће се ишчитавати из сваког појединачног броја. Печат препознатљивости гласилима овога типа доносе разноврсност и занимљивост објављених прилога.
На овом мјесту наглашавамо да ће српски филолошки програм бити једина константа нашег уређивачког концепта. Како у националној јавној свијести и научној мисли још увијек не постоји сагласност о томе шта су темељна одређења српског филолошког програма, треба нагласити да је то научна истина о српском језичком и националном идентитету утемељена у српској филолошкој традицији и у обновљеној свијести о тој традицији. Учестала преименовања српског језика и редуковање српске духовне традиције управо се и заснивају на неуважавању општеважећих научних стандарда и изневјеравању националне филолошке мисли.
Тренутак у коме покрећемо часопис вишеразложно је занимљив. Културни садржаји, укључујући и оне који припадају сфери издаваштва, друштвено су скрајнути и остављени скоро без икакве државне финансијске помоћи. Затим, постоји нека врста прећутне сагласности о томе да је штампана форма часописа превазиђена, да су савременији и бржи модели (и књижевне и културне) комуникације у односу на њих остварили недостижан примат. Пред нашим очима, међутим, одиграва се и нешто што се упркос својој очигледности прећуткује: убрзани, углавном мисаоно површни и аутоматизовани облици општења, не остављају дубљи духовни траг, немају свој препознатљив рукопис, садржајно и идејно су виртуелизовани. Најзад, текстове у данас доступним часописима и серијским публикацијама на српском језику* – нарочито оне са ознакама високе научности – веома често карактерише одсуство критичке свијести, истраживачке ширине, научне одговорности и ауторске компетентности. Умјесто свега тога упадљиво се инсистира на техничким појединостима (тип фонтова, начин цитирања, итд.) које су ствар промјенљивих конвенција. У таквом амбијенту, истинске ствараоце, чији је легитимитет почивао на непрестаном проблематизовању властитих становишта, замијенили су болоњски „аутори“, површни јуришници на бодове и највиша академска звања. Тако је, да се послужимо ријечима руског философа Сергеја Хоружија, са којим доносимо разговор у првом броју Српског прегледа, суштина помјерена ка периферији, док се споредно и маргинално гнијезде у средишту. Тај инверзивни принцип, који Хоружиј види као једно од кључних обиљежја савременог свијета, као да је најприје прожео научну свијест, оно подручје људске креативности чији би смисао морао бити у препознавању и разобличавању свакојаких симулативних стратегија.
Часописи су увијек били израз саборне свијести, плодотворне узајамности духовно и интелектуално блиских људи. Специфичан начин стваралачког дјеловања и остављања трагова у свом времену. Дуговјечност тих напора готово је пресудно зависна од наклоности благодарних читалаца. У нади да ћемо ту наклоност заслужено добити, излазимо пред заинтересованог читаоца са првим бројем Српског прегледа.
Душко Певуља
